Iz zbirke Lišće vremena

 STABLO LJUBAVI

U parku ispred

"Starog zdanja"

Na stablu hrastovom

Imenik brojnih ljubavi

Znatiželjan čitač

Odgoneta urezana imena

Kroz raspukla

I nestala slova

Dok hitre veverice

Grickaju plodove i slova

Prohujalog vremena.

SVEČANIK DUŠE

Čuj kako kazuje sveto

Jedno ime

U polju okupan

Drukčije svetli

Svečanik duše

Ponire u nebo

Poput sunca

Sebe dari

Na krilima anđela

Spaljen

Ushitom jata

Iskonom biva.

MOLIM SE...

U slovesnoj i duhovnoj meri

Molim se za sabornost

Za svetlost u veri.

Molim se za krstonosni trenutak

Za moga naroda lumen

Ma koliko spram drugih bio

Malen, velik je i srmen.

OPROSTI MAJKO SPASENJA

Oprosti majko spasenja,

Što u obesnim vremenima

Moj narod sanja

Molitve svete

I preko bojišta nosi zavičaj

Da njegovu lepost ne otkrije

I ne oskrnavi tuđin.

Oprosti majko spasenja,

Što moj narod

Još nije teret vekova ispustio

Već ga preko praga umorno nosi

Da ne bi tuđin u njemu zanoćio

RECITE MI

Recite mi

Koja nas reč

Doziva

Kroz ceo život

Da u duši bruji.

Recite mi

Koja će je

Godina roditi

Bez majke

Bez bajke

Kad već sutra

Dolazi nova.

Recite mi

Koja nas reč

Doziva i traži

Sve dok sa nama

Ne obiđe ceo život.

Sretenje 2023.

I POČE...

I poče, Desimire,

Ne iz tora, ne iz šora,

Ne sa Zbora, već iz Dvora.

I zbi se

Zdnes i dnes

Umnoži se carev bes.

I nasta, Milutine,

Grobnica u moru plava,

Uz stišano opelo stradalnika

I prolomi se, Jovane,

Nadaleko –

Ave Serbia i Himna Pobednika.

Uzalud, Desanka,

Sva Božija i Tvoja pomilovanja

Suvišna pesma, Stevane,

Kraj starih i novih jama.

I poče, Tanasije i Adame,

U srcima da se bude

Bune i  ustanci

I ponovo su, Rajko i Nikola,

U novim freskama

Srbi

Žrtveni jaganjci. 

Ćeraju nas, Matija,

Ćeranju nema kraja, 

Bije nas usput, Ljubomire,

Svojski batinaš,

Hodamo po ekserima,

Bez zavičaja.

Idu povorke, Miodraže,

Prebeglica

Jezik im je brisan

Bez zastalica.

A zemlja im je, Branislave,

Mati, Vojedina – Besmrtnica.

Otimaju nam Radomire i Srbo,

Sve što je naše oduvek bilo.

Uzalud, Slobodane,

Šta u našim tapijama svetim piše

Sa izgonom, Milane,

Srba je sve manje

Ili ih nema više.

Još čujemo istu vodenicu, Ivane,

Kako bez meljaša

U crno

Sve živo melje.

I opet, Dobrice,

Viš’ Srbije sviće ruj

Čuje se bruj Momo,

stoletne slave.

U ime spasa Miljurko,

dignimo glave.

Nad kolevkom Zorane, 

Zatrepti jutarnja zraka

Oslobodi nas, Bože,

Od ale i mraka!

                Dušan Čolović 

1999-2009.

OTKINUTO OD VEČNOSTI

Ono što raznovrsnost

Živom čini, 

Da smo izloženi pogledima

I vidimo jedni druge,

Odraz je podarene mudrosti

Neba i zemlje.

Čak i taj jedan treptaj

Što zasvetli pa nestane

Dok krati put

Blistavog zalaska

Usplamtelih razdaljina

Sav taj obred

Bez krvi i krika, hramovni

Smestio se i ostao mi

Utkan u sećanje

Dok pod krošnjom hrasta 

U dvorištu

Uz blagi povetarac

Drevnu i svetu muziku čujem

Iz predgrađa sveta 

Otkinutu od večnosti.